Ljubav života mog/tvog? Koliko ih imamo takvih? Da li samo jednu? Hm... I šta uopšte pod tim podrazumevamo?
Pa veeeeliku ljubav. Onu ogromnu, onu zbog koje kolena klecaju i za koju su leptirići mala maca.
Svaki put kada sam kukala zbog jedne persone kuma mi je govorila da je to zato što je ostalo nedovršeno. Zato je toliko teško, intrigantno, zato toliko dugo još uvek razmišljam o tome, o njemu, o svemu... Zato još uvek imam taj osećaj u sebi.
A meni tako, uvek u glavi nešto ozvanja: "Sve prave ljubavi su tužne!" ili kako već beše...
Padaju mi na pamet moje, čak tri, takve ljubavi. Jedna se ostvarila u praksi davno, ali je neizvodljiva i na neki način zabranjena. Druga je ta... nedovršena. I od nje se broje godine. Treća je tu ali je mučna ponekad.
A šta je sa mužem? On tu ne spada?
Ne spada brate! To je nešto drugo.
Muž treba da je zgodan, lep (onako za pod ruku i za prikazivanje, i da pravi lepu i zdravu decu), da ima dobru onu stvar, da dobro jebe, da ima što manje interesovanja sličnih mojim, da zna šta hoće i šta voli, da je vredan, da ima svoje društvo, da je ambiciozan i posvećen svom poslu, i da mogu po ceo dan da se svadjam i raspravljam sa njim a da mi to uopšte ne dosadi i ne smuči život. I obavezno da umemo i da ćutimo zajedno!
Uz to ide ponekad i malo romantike, ali ne idu muke, maštanja, čežnja, posvećene pesme i sve one pesme u čijim tekstovima se pronalazimo. Jer ponavljam, sve velike ljubavi su tužne i da nije njih ne bi tolike pesme bile napisane i ispevane i ne bi se svi oni čežnjivi pronalazili u njima.
Da da, imam sve to!
Za danas mi je falilo samo malo cinizma. Dobila sam i to, i sada sam komlpletirana :)
I uopšte ne moram da ga pitam, da li više voli bivšu koja ga je šutnula ili sadašnju koja je zauzeta?
