Opet nedelja. Jutro, na izgled i više nego savršeno. Sve, do god sam ležala...
A kada sam ustala, onda mi se plakalo, i zaplakala sam se. Malo...
Onda sednem na fotelju, otvorim prozore drugih svetova.
Pa, odslušam jednu pesmu i odem sa njom ko zna gde i što je najgore, pomislim da nikada neću da se vratim.
Lucky dogoreva.
Ima onih trenutaka kada se i poslednji dim DO FILTERA vuče kao da je prvi, jer ne želim da joj dodje kraj nikada.
Pesma se završila, Lucky je imao još 4 milimetara do kraja a ja sam ga ugasila i okrenula se...
Glava radi mahinalno, a onda pomislim, pa da. Okrenula sam glavu sa prozora u druge svetove ka mom svetu i ka mojoj stvarnosti i svakodnevnici. To je ta. Razbacana i rasturena, željna pospremanja, a opet šarena lepa i draga. Da li baš moram odmah tamo? Pa ne moram. Da li želim? Pa i nije da ne želim. A zašto onda nisam tamo. Joooj, previše sam umorna :P Od čega? Ne znam kako da ogovorim na to pitanje.
Što kaže Lenon:
Zamisli da nema raja
Lako je ako pokušaš
Da nema pakla ispod nas
Samo nebo iznad nas
Zamisli da svi ljudi
Žive za danas
Zamisli da nema imovine
Pitam se da li možeš
Da nema potrebe za pohlepom i glađu
Bratstvo među ljudima
Zamisli da svi ljudi
Dele čitav svet
(Naravno da mogu da zamislim!)
Možeš reći da sam sanjar
Ali u tome nisam sam
Nadam se da ćeš se pridružiti jednom
I da čitav svet živeće kao jedan
Da da. Kako da ti se pridružim? Kada tamo želiš da si sam!
