Prvo sam 3 puta odslušala Rahmanjinov treći koncert.
A onda sam nastavila sa domaćim D molom :)
"Odlutaš ponekad i sanjam sam, prizajem ne ide ali pokušavam,
i uvek dodje D mol...
Spusti se ko lopov po žicama, ruke mi napuni tvojim sitnicama i teško prodje sve to!"
Pitam se. Kako to da se nisam nikada slikala sa momcima koji su bili medju najlepšima?
Ma daaaaaaj, najlepše slike su one ne uslikane koje, takve kakve jesu ostaju pred očima. Tj pojave se svaki put kad ih pozovem. Ovekovečene osećanjima a ne aparatom.
A sitnice? Njih ni nemam.
I opet se pitam. Zašto sam ono jutro kada je otišao, i kada je nebo primilo boju njegovih očiju, plakala? I zašto sam u suzama skupila sa stola moju i njegovu praznu paklu cigareta i sakrila ih u orman?
Stoje zajedno, same, daleko od pogleda i nikada mi ne ispunjavaju ruke.
Da. O svemu tome sam razmišljala u trenutku kada je stigla jesen....
